VELIKA LEPOTA

Život u velikom gradu nudi velike mogućnosti. Nije baš da ih preterano koristim pošto mi slobodno vreme često nije saveznik ali ovog meseca sam uspela da uživam.

Odavno nisam pogledala film koji mi se svideo kao Velika lepota. Sjajna priča, prelepi Rim i odlična muzika. Može li se poželeti više? 🙂

Film govori o životu… životu koji nije savršen… životu koji čine iluzije, greške, laži, propuštene prilike, stare ljubavi, beda, sjaj, magija, sreća, neobični likovi, lepota, muzika, ljubav…

Iskren i bez klišea film postavlja mnoga pitanja.. između ostalih i ono o iskrenosti prema sebi ali i drugima kada govorimo o životu koji živimo. Danas je tako lako izdavati se za nešto što nismo… mnogo lakše nego popraviti, promeniti ono što nam smeta, što nas muči, što nam ne odgovara… ali da se vratim na film u kom nema heroja, nema negativaca, nema akcije od koje zastaje dah… neke scene možda i predugo traju ali opet savršeno se uklapaju u priču o čoveku i njegovom pokušaju da pronađe smisao u ludilu čiji je i sam deo… čiji smo svi deo.

Ne znam kako se borite i lečite svoje ludilo tek ja sam svoje odlično “izlečila” na Kolarcu u petak. Imala sam sreće da prisustvujem koncertu na kom je orkestar od oko pedeset muzičara izvodio muziku iz filmova o Džejms Bondu. Zaista ne znam kako da vam opišem to zadovoljstvo tek bilo mi je iskreno žao što svi divni ljudi nisu tu da uživaju i bar na sat vremena zaborave na svakodnevicu koja nas guta.

Moje baterije su se napunile. 🙂

ps. razmišljala sam da li da vam pišem i o svom tragikomičnom ljubavnom cirkusu ali opet cirkusa je toliko oko nas… na ulicama, u novimana, na tv-u… lepe stvari su postale retkost… tako da ukoliko spazite neku izdvojte vreme i uživajte… uživajte i za mene 🙂

 

SAKUPLJAJTE TRENUTKE A NE STVARI

Kako vreme prolazi, a godine se uvećavaju trudim se da budem zahvalna, uživam u malim stvarima i cenim trenutke ispunjene lepotom, mirom, zadovoljstvom, dobrim ljudima, odličnom muzikom.

Često poželim da takve trenutke mogu da spakujem u teglice i čuvam na nekoj polici. Bilo bi lepo povremeno otvoriti tako neku teglicu i izvući poneku lepu uspomenu. Nešto što me je “pomerilo”, ugrejalo, izmamilo osmeh, oduševilo.

Prethodnu godinu su mi obleležila putovanja na kojima sam prikupila veliki broj sjajnih uspomena.

U februaru sam posetila izložbu holandskih slikara XVII veka u Budimpešti. Vermerov Geograf me je začarao. Učinio da vreme na trenutak stane. Probudio želju da više saznam o tom vremenu, ljudima, načinu života. Obogatio moj život trenutkom ispunjenim lepotom koja uprkos svemu odoleva vremenu.

April me je odveo u Istanbul. Bože, koliko ljudi, turista u jednom gradu. Treba izdržati onaj haos!

Zanimljvo i da dve najlepše građevine koje smo posetili nisu u ponudi naših agencija: – Jerebatan cisterna i Dolmabahče palata. Jedno veče smo prošetali i azijskom obalom. Veče je bilo veoma prijatno a svetla evropskog dela grada su oduzimala dah. Istanbul zaista ima dušu i bez obzira na gužvu, koja mi nikako nije prijala, često poželim da mu se ponovo vratim.

Posle dosta većanja i razmatranja raznih destinacija, odluka je pala da letnji odmor provedem na Kosu. Loša odluka, govorili su mi svi par dana pred put. Odlična odluka, ispostavilo se na kraju putovanja. Ponovo sam pronašla mesto na kom sam osetila mir. Mesto na kom sam se osećala opušteno, zadovoljno, bezbrižno.

U novembru sam potpuno neočekivano otputovala u Barselonu, obilazeći usput Veneciju, Kan, Nicu i Monte Karlo. Putovanje je bilo kratko, slatko ali i naporno. Iako me Venecija nikada nešto posebno nije privlačila bila sam oduševljena uličicama, trgovima, atmosferom, turistima. Ceo užitak je upotpunila muzika. Na jednom od trgova bend je uživo svirao pesmu A kind of magic od grupe Queen, sa sve klarinetom, kontrabasom i harmonikom.  O, da… magija postoji, razmišljala sam dok smo brodićem napuštali ovaj čaroban grad.

I pored svega moram da priznam da sam krajem godine pomislila kako sam pravi cvrčak. Iako me je 2015. godina prilično obogatila novim, zanimljivim ljudima, trenucima koji su bili ispunjeni srećom i uživanjem, mnoge bitne stvari su ostale nepromenjene. Opet, nova godina predstavlja mogućnost za nove priče, ostvarenje novih a i starih želja, postizanje novih ciljeva.

Skoro sam pročitala nešto što mi se veoma svidelo a što je F. Skot Ficdžerald rekao:  “Nadam se da živite život na koji ste ponosni. Ukoliko to nije tako, nadam se da ćete pronaći snage da krenete  iz početka.”

Želim vam da u Novoj godini uživate u malim stvarima, budete okruženi pravim ljudima i pronađete snage da ostvarite snove!

 

SAVRŠENI/ZAVRŠENI ODMOR

Zamislite da sedite u baru na plaži. Bar je uređen tako da podseća na raj. Vi ste u hladu, gledate na more i pijete savršenu kafu. Odjednom čujete da počinje vaša pesma. Naježili ste se. Srećini ste! Uživate u savršenom trenutku! Čini vam se da ćete se od miline istopiti i pretvoriti u baru ali nije vas briga. To možda i ne bi bilo loše jer biste onda ostali tu… daleko od rutine, nervoznih ljudi, bezobraznih ljudi, gužve, posla, loših vesti, političke situacije, svakodnevice…

Pre neki dan sam toliko bila umorna da sam zaspala dok mi je radio ostao uključen. Bilo je oko 22h. Posle nekog vremena probudio me je početak pesme. Moja pesma. U sekundi je u sobu uvukla atmosferu, slike, priče, smeh, mirise, emocije sa savršenog/završenog odmora. Tačno će mi doći glave. Nostalgija je postala nepodnošljiva. Želim da se vratim, moram da se vratim sledeće godine, razmišljala sam pokušavajući ponovo da zaspim. Bilo je 01:50h.

Inače, početak nije obećavao. Prvo sam poludela zbog nekih pogrešnih informacija koje smo dobile u agenciji. Onda je na Kosu došlo do haosa sa imigrantima. Danima su me zezali da sam mogla i u Siriji da letujem, kao i da zbog povećane posećenosti ostrvu konačno imam priliku da pronađem čoveka svog života. I onda veliko finale! Dan pred put izvrnem nogu i fino poletim. Srećom nisam pala ali kasnije, u toku dana, bol je toliko postao jak da sam rešila da ipak posetim lekara. Isti me je primio posle 20 min. čekanja u praznoj čekaonici jer smo, bože moj, igrali košarku to veče – živeo tv prijemnik u domovima zdravlja!!!

“Pukao ti je ligament!”

“Mašala! Putujem sutra! Šta da radim?”

“Ostavi štikle kod kuće i ne brini. Noga će ti biti malo naduvena, teže ćeš da se krećeš, imaćeš i modricu ali morska voda će to da izvuče za par dana.”

Super! – pomislila sam ironično.

“Kupi i neki lek za bolove” reče mi doktor na rastanku.

Da li je letovanje moglo bolje da počne – pitala sam se dok sam izlazila iz ordinacije. Celo leto čekam septembar i odmor i onda se u jednom trenutku sredim i umesto da uživam ima da se vučem kao neka baba.

U toku noći stavila sam oblogu sa lukom na nogu i nadala se najboljem. Kad sam se probudila shvatila sam da me noga mnogo manje boli. Mogla sam da hodam relativno normalno! Doktor je pogrešio. Ligament nije pukao! Ipak neću biti baba! Jeeee!

Dok smo se autobusom vozili ka hotelu, razgledala sam ostrvo. Prvi utisak i nije bio neki. Očekivala sam više. Iako se nije izjašnjavala, mogla sam da vidim da i Draga misli isto. Pitale smo se i kako li će izgledati naš hotel, kao i deo grada u kom se nalazi. Kada su nas istovarili zadovoljno smo zaključile da nismo tako loše prošle. Ispostavilo se da ćemo boraviti u porodičnom hotelu koji se nalazi u mirnom delu grada, ne tako udaljenom od centra.

“Smestićemo vas danas u sobu 113. Ona se preko dana otvara karticom ali vam je uveče potreban ključ.” objasnili su nam ljubazno na recepciji.

Zanimljivo! Da li duhovi idu gratis? – želela sam da se našalim.

“Sutra, oko 12h, preći ćete u sobu 111.”

Pošto smo se raspremile, krenule smo u obilazak plaža. Dan je bio topao ali vetrovit, tako da je bilo prijatno za razgledanje i slikanje. Posle nekog vremena smo sele u jedan bar na plaži i naručile kafu. Uživale smo u pogledu, srećne što smo stigle na more i što je odmor konačno počeo. Za sutradan smo napravile plan da se ja pobrinem za prelazak iz začarane sobe 113 u sobu 111, dok će Draga pronaći Mylos plažu koju joj je preporučila jedna žena koja već pet godina zaredom letuje na Kosu.

Do plaže smo morale da idemo biciklom pošto nije bila blizu centra. Činjenica da ćemo svako jutro voziti bicikle mi se baš i nije svidela. Zaista dugo nisam vozila a iskreno, i nisam neki talenat za vožnju. Oduvek mi je bilo zanimljivije da gledam kroz prozor nego u put ispred sebe. Pravila prvenstva da i ne spominjem. To me zanima kao i naša druga liga u fudbalu. Zbog toga umalo jednom da udarim u čikicu na raskrsnici, jer sam mislila da kao dama imam pravo prvenstva prolaza.

Međutim, kada se Draga sutradan vratila sa plaže, bila je toliko oduševljena da je odluka doneta – uzimamo bicikle na 7 dana, ostatak odmora ćemo provesti obilazeći ostrvo i još neke plaže koje su nam preporučili. Taj plan se naravno brzo promenio jer smo se na Mylosu osećale kao u raju. Svaki detalj bara, atmosfera, muzika, usluga, kafa, hrana – sve je bilo toliko savršeno da nismo videle razlog zašto bismo bilo šta menjale.

Pored uživanja na plaži, obišle smo i Bodrum, istražile centar Kosa, uživale u večernjim šetnjama, a stigle smo i na karaoke veče.

Volim da pevam (Draga i ja smo se i upoznale dok smo pevale u istom horu), ali pomisao da sad samo nas dve pevamo pred drugima mi se nikako nije svidela. Opet, nije išlo da Draga peva sama a i na odmoru sam – šta će faliti i da se malo izblamiram?

Dok smo čekale naš red da otpevamo pesmu More than words, dečko je za svoju devojku otpevao pesmu All of me (John Legend). To je toliko strašno zvučalo da je i DJ morao da priskoči u pomoć. Međutim, mnogo veći utisak od fijaska ostavila je želja, a i hrabrost dečka da ne baš tako laku pesmu otpeva svojoj devojci. Ni nas dve nismo bile sjajne ali je Draga ipak izvukla stvar. Opet, odlično smo se zabavile, tako da smo to veče, smejući se sve vreme, stigle do hotela.

Deset dana na letovanju je proletelo. Iako smo se vratile pre skoro dve nedlje, u mislima sam i dalje tamo. Nedostaje mi sunce, more, talasi, vetar, naš raj na plaži, dani koji su ispunjeni smehom, uživanjem, pevanjem, vožnjom bicikle, šetanjem ulicama, upoznavanjem ljudi, ćaskanjem.

Nedostaje mi trenutak u kom opušteno sedim za stolom, pijem kafu, gledam u more i čujem pesmu Photograph (Ed Sheeran).

Trenutak u kom sam srećna, sigurna, smirena i ubeđena da će sve biti baš onako kako treba, kako želim, kako maštam godinama unazad.

680 998 682

CITY OF DOLLS

I like to travel.

It’s a real hobby for rich and curious man – man like I am. I can not even remember which cities and countries I have visited. Maybe, I should have taken notes, but it’s already late for that.

In the beginning I planed my every trip very carefully. I would ask questions about food and weather conditions in advance. I would choose the most comfortable transportation, the most beautiful accommodation. By the time, I got bored. I wished the real adventure. I would choose a city in the map randomly and travel there. It was interesting; I would find a lot of different things. But that got bored too. I decided to go a step forward. I made detour to the furthest and the most unapproachable places. Most of them were not marked on maps. As there do not exist.

And that’s how I reached City of Dolls.

I remember I had arrived early in the morning and dead silence fulfilled me with awkwardness. I knew at once I wouldn’t stay there long. I didn’t like city at all, but I had to give it a chance… while I have already arrived there.

The time was passing so slowly. I visited all important parts of the city very quickly. I didn’t like anything there. There was nothing worth to see. It’s really waste of time spending on such stupid, plastic and stinky places. It’s no strange it is not marked in any map. I just don’t know what kind of fools lives here…

At the moment I felt so powerful. Just a thought of my town, home, all people who work for me made me happy. I just wanted to scream: “Citizens of City of Dolls, you are fools! You are so pathetic because you live in this stinky, plastic and boring city!” Such hate towards them overwhelmed me.

I am such a fool! Why I came here at all?!

I liked to travel.

That was hobby worth for reach and curious man – man as I was. I am trying to remember which cities and countries I had visited.

Memory… that’s all I have.

There is rumour… you may leave the City of Dolls only if somebody wants you, if somebody misses you.

Who is going to want an old, plastic, reach and curious doll – doll like me?

ZALAZAK SUNCA

Umorna, neraspoložena i usamljena,

dok se grejem o šoljicu zelenog čaja

razmišljam kako bi lepo bilo

sklupčati se između dve reči

koje je u pesmi Zalazak sunca

jednom davno Jovan Dučić zapisao.

I

            Ljudi koji su preživeli emotivni brodolom su opasni. Oni znaju da su sposobni da nastave dalje. – pročitala sam skoro negde. Jesam li ja opasna? Zar nije bilo logično da se posle raskida veze, razočaranja, poraza, prikupim, ustanem i krenem dalje? Da li sam imala drugog izbora?

U realnost me je vratio dodir njegove ruke. Kaže mi da vidi da sam se zamislila i da ne želi da se izgubim. Već više od godinu dana se srećemo na putu do posla. Prija mi njegovo društvo. Često se smejemo. Šalimo se da smo muž i žena. Želim da ga pitam šta će se dogoditi kada muzika prestane? Kao da predoseća, pušta mi ruku i u tišini nastavljamo ka stanici.

Dok se vozimo tramvajem pomalo me je i sramota zbog gluposti o kojima pričamo. Imamo trideset godina a razgovor više priliči tinejdžerima. Opet, od smeha me obrazi bole, a oči sijaju. Da smo u sredjnoj školi, ovo bi bio savršen početak – razmišljam dok izmišljamo imena za decu koju planira da rodim.

II

– Jesi li čula pesmu Tibet? – pita me u poruci.

– Ne. Je l’ to neka „joga“ pesma? – zezam ga.

– Poslednja igra leptira. Pogodila me je pa sam morao da podelim sa nekim.

– Kako ide tekst?

– Ni tvojih mirisa, ni tvoga ožiljka, ničega se neću sećati…

– Eh, čemu sad to?

– Pusti. Uhvatila me je nostalgija.

– Za čim ili bolje da pitam kim?

– Neka stara ljubav.

– Ako je ljubav, što patiš? Pozovi je! Potrudi se da je vratiš.

– Pravi si prijatelj! Volim te!

– Žao mi je što patiš.

– Bilo je davno. A je l’ bi ti volela da patim za tobom?

– Naravno, kakvo ti je to pitanje?

– Boje da te ljubim nego da patim!

– Pa poljubi me!

– Je l’ može u nedelju u 19:30?

– Ljubljenje se ne zakazuje!!! Jednostavno se desi!

– Ljubljenje se ne zakazuje??? Gde ti živiš? U knjigama? Izađi, draga, iz šablona! Danas se sve zakazuje!

– Dobro, onda zakazujemo ljubljenje za nedelju u 19:32. Ljubljenje bez zaljubljivanja…

– Da, takav je dogovor.

– Zaljubljivanje ti zakazujem za ponedeljak u 8:20, kad se budemo sreli na putu do posla.

– Skroz sam te iskvario.

II

U nedelju, pošto je veliki sat u predsoblju otkucao osam puta, znala sam da se neće ni javiti. Zaboravio je. Jednostavno je zaboravio na dogovor! Eto, ludo, koliko mu značiš! A ti ceo dan hraniš leptire u stomaku i razmišljaš koju haljinu i cipele da odabereš, kakvu frizuru da napraviš…

Nikada ne stavljaj svoju sreću u tuđe ruke. Ispustiće je! Ispustiće je svaki put! – kao da je neko šaputao u praznoj sobi. Potreban mi je bio zagrljaj i uverenje da će sve ipak biti u redu. Ne želim više da budem sama. Ako mi je data želja, zašto nema mogućnosti? Gde je onaj pravi?

Otvorila sam knjigu i poželela da prošetam po stranicama koje pričaju o sreći. Duga noć je mogla da počne.

ONO ŠTO TE NE UBIJE NAUČI TE PAMETI, VALJDA

Mislim da nikada neću zaboraviti poslednji dan našeg boravka u Rimu. Opuštena šetnja po gradu, odlazak na izložbu Endija Vorhola, kupovina još nekih sitnica i ručak na jednom od suncem okupanih trgova u centru grada. Odlično smo isplanirale vreme do odlaska na aerodrom ali ono na šta nismo računale bila je gužva na autobuskoj stanici odakle autobusi voze do aerodroma. Iako smo stigle nekih desetak minuta ranije nismo mogle da uđemo u autobus. “Ali ako sačekamo sledeći zakasnićemo na let!” pokušale smo da objasnimo ali nije imao ko da sasluša. U autobusu nije bilo više mesta. Sledeći je naišao posle dvadesetak minuta. Uspele smo da uđemo i nađemo mesto ali definitivno kasnimo na let.

Sedimo u autobusu i čekamo da krene. Nadam se da možda postoji mogućnost da krene neki minut ranije, odlazim do vozača ali on me gleda u čudu i kaže da kreće tačno u 18:30h. Autobusu do aerodroma treba oko 50 minuta. Poslednji poziv za ukrcavanje je oko 19:40. Gde je čekiranje, kontrole? Nema šanse da stignemo. Opet, pod utiskom raznih filmova, tešim se da ćemo uspeti da pretrčimo ceo Fiumicino aerodrom, provučemo se kroz gužvu i uspešno se ukrcamo u avion.

Mara je zadremala. Gledam je i divim joj se kako upšte može da drema u jednom ovakvom trenutku. Dodatnu nervozu mi stvara devojka koja je minimum 16 puta istrčala iz autobusa i vratila se panično objašnjavajući dečku da će zakasniti na let. Nervira me što toliko paniči. Imam želju da joj priđem i vežem je za sedište kako joj više ni jednom ne bi palo na pamet da istrči iz autobusa koji je konačno i tačno u 18:30 krenuo. Mislim da smo stali na svakom semaforu dok nismo izašli iz grada. Ne znam koliko puta sam pogledala na sat iako sam se trudila da ostanem mirna. Ubrzo se i Mara razbudila tako da smo krenule da pravimo “lukav” plan. Čim stignemo, uzimamo kofere i trčimo. Na aerodromu tražimo nekoga ko će nas uputi gde da se čekiramo kako ne bismo lutale. Čula sam se i sa sestrom i zadužila je da mi proveri broj aerodroma, kako bismo možda pozvale i javile da stižemo. Uspelo je jednom nekim Marinim prijateljima kod nas, na Tesli… možda se neko sažali i na nas.

Stižemo na aerodrom, kreće akcija, uzimamo kofere i sprovodimo plan. Mari se zaglavila ručka od kofera i ne može tako brzo da trči, meni je pa posle samo nekoliko metara duša već u nosu. Nekako smo stigle do zgrade, razdvojile se da ona nekog potraži dok ja čuvam kofere. U tom trenutku vidim da me je sestra zvala kao i da mi je poslala poruku. Naš let je odložen za sat vremena. Mislim da čujem udarac kamena koji mi je upravo pao sa srca i otkotrljao se daleko… daleko… Razvlačim osmeh dok gledam Maru kako mi prilazi. I ona se smeje, jer je saznala istu vest. Sreća, sreća, radost!

Polako se provlačimo kroz gužvu i idemo da se čekiramo. Dok smo u redu za pasošku kontrolu guramo se kroz reku ljudi. Neki se probijaju kroz gužvu i viču da kasne na let. Službenike to ne zanima već ih teraju da se vrate na kraj reda. Živela Air Srbija i odloženi letovi razmišljam dok sa osmehom na licu predajem pasoš.

Let je bio prijatan i vreme mi je brzo prošlo. Na putu do kuće razmišljala sam šta bismo radile da je avion ipak krenuo na vreme. Kako bih objasnila mojima da sam ipak dovoljno odgvorna i da je sve splet nekih nesrećnih okolnosti? Kako bismo se organizovale i uzele nove karte? Koliko bi koštale iste i na koji način bismo ih kupile budući da nisam ponela kartice a u novčaniku mi je ostalo oko deset evra?

Zaista je bitno imati sreće, zadovoljno sam zaključila dok sam se spremala za spavanje u svom krevetu.

Sedam meseci kasnije Mara i ja smo se spremale za novu avanturu. Razmišljale smo da li da se same organizujemo i odemo u Istanbul ili da idemo preko agencije. Agencija je pobedila – aranžman je obuhvatao i prevoz od i do aerodroma. 🙂

ZAKON

Kada sam počela da pišem činilo mi se da će priča biti dobra samo ako po stilu bude slična ruskim klasicima. Opčinjena knjigama Puškina i Tolstoja mislila sam da je način na koji su oni pisali jedini ispravan – ukoliko čovek želi da napiše nešto vredno pažnje. Sada, posle nešto više od deset godina cela misao mi je prilično smešna ali priče koje su nastale u tom periodu su mi i dalje drage. Priča Zakon je jedna od njih. Uživajte!

ZAKON

Dogodilo se to u vreme kada je narod ponovo počeo da veruje u miliciju. Ona je baš negde tih meseci povratila ugled. Stariji građani su skidali šešire kada bi na ulici videli pozornika. Donešeni su neki novi zakoni koji su kažnjavali one koji su neposlušni i koji prelaze ulicu gde i kada im se prohte. Crveno svetlo i pešački prelaz su se morali poštoati. Vozači, sa druge strane, morali su da vezuju pojaseve za vreme vožnje. Svi oni koji nisu poštovali nove propise bili su kažnjavani na licu mesta. Neposlušnost se nije tolerisala. Zakon se morao poštovati, kao i ljudi koji taj zakon sprovode.

Kao svaki savesni građanin i ja sam se veoma obradovao ovim merama. Neki red mora da postoji. Kada bih video neku dečurliju kako pretrčava ulicu van pešačkog prelaza mnogo bih se razljutio. Bio sam u stanju da dotrčim do njih i sam im naplatim kaznu. Međutim, pošto tako nešto ne priliči savesnom građaninu, samo bih pogledao levo i desno u nadi da ću ugledati nekog saobraćajca koji će takvo ponašanje sankcionisati.

Međutim, jedne prijatne letnje večeri dogodilo mi se nešto krajnje čudno. Posle odgledane pozorišne predstave odlučio sam da prošetam do kuće i natenane porazmislim o odgledanom komadu. Na jednom od većih gradskih trgova sačekao sam da se na semaforu pojavi zeleno svetlo za nas pešake. Svetlo se pojavilo a ja kako sam bio veoma zamišljen pređoh ulicu van obeležene zebre, zajedno sa još par pešaka. Već kad sam stigao na drugu stranu videh da na trotoaru stoji milicajac. Od svih ljudi on je uporno u mene gledao. Da se ne znamo od negde, pomislio sam. Pogledao sam ga još jednom. Od tog pogleda sam se uplašio. Međutim kako nikoga od pešaka nije zaustavio moj strah nestade.

„Gospodine, stanite!“ Začuo sam grub muški glas, okrenuo se i ugleda milicajca kako stoji iza mene.

„Da li znate da je zabranjeno prelaziti ulicu van pešačkog prelaza?! Moliću vas, vaše isprave!“

„Nema problema, ali stvar je u tome da ja žurim (slagao sam) i zato sam napravio prestup. Ja inače nikada ne prelazim ulicu van pešačkog ili na crveno svetlo.“ pravdao sam se.

„Verujem ja vama, ali moram da radim svoj posao. Isprave molim!“

Naš razgovor je prekinuo veoma bučan i neprijatan ženski smeh.

„Bože, kakav užas!“ rekao sam i okrenuo se da vidim ko se to tako smeje. Međutim, na moje zaprepašćenje, kada sam se okrenuo, ugledao sam u velikom ogledu (koje je stajalo u izlogu radnje) sebe u pidžami. Okrenuo sam se prema policajcu koji je držao ispruženu ruku prema meni. Počeo sam da se pipam i tražim džepove. Pa zar da baš večeras obučem ovu bez džepova, razmišljao sam.

„Ovaj, izvinite ja nemam dokumenta“ promucao sam „vidite ova pidžama nema džepove, tako da nisam imao gde da stavim dokumenta“.

Pošto sam znao da zbog takvog prekršaja sledi ozbiljan prekor, sagao sam glavu i pocrveneo. Medjutim umesto strogog glasa milicajca, čuo sam opet onaj bučan ženski smeh. Što je mnogo, mnogo je, mislio sam. Smeh nije prestajao. Ubrzo je usledio i aplauz.

„Šta se to dešava?“ promumlao sam i digao glavu. Na moje veliko iznenađenje i dalje sam se nalazio u pozorištu. Na pozornici su se poklanjali glumci, a masa je oduševljeno aplaudirala. Brzo sam pogledao da li sam obučen i da li su mi tu dokumenta. Sve je bilo tu. Ono je sve bio san.

„Bogme, Milivoje, sramota da se uspavaš u pozorištu!“ govorio sam sebi dok sam išao kuci. „Šta ako je neko od publike primetio, a poznaje te, pa čuju sutra kolege sa posla, pa pukne bruka u firmi.“ „ I ona žena se toliko smejala, možda baš zbog tebe. Ko veli vidi budalu, platio toliko skupo kartu da bi spavao u pozorištu, na tako dobroj predstavi! Strašno Milivoje!“

Koliko sam se zapričao sa samim sobom jedva da sam čuo kad mi je neko rekao: „Gospodine, stanite!“

Okrenuo sam se i video policajca kako ide za mnom.

„Stanite gospodine! Vaša dokumenta! Prešli ste ulicu van pešačkog prelaza!“

IZ NOVOG SVETA

U muzeju sam u Budimpešti na izložbi holandskih slikara XVII veka. Stojim ispred Vermerove slike Geograf iz 1669. godine i jednostavno ne mogu da se pomerim. Čini mi se da više ništa nije bitno. Postoji samo taj trenutak u kom stojim ispred slike i uživam. Razmišljam kako je lepa i koliko dugo odoleva vremenu. Pitam se i gde je bila za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. Želim da saznam i ko je mladić kog je Vermer naslikao. Kakav je bio? Kako su mu prolazili dani… Pitam se i ukoliko bi se nekim čudom desilo da ušetam u sliku da li bi i dalje gledao u mapu ili bi podigao glavu, okrenuo se, nasmejao i zbunjeno ispričao anegdotu sa nekog putovanja.

Ne volim dane u kojima se osećam kao zec iz Alise u zemlji čuda. Smešna sam dok u štiklicama trčim ulicom i gundjam kako kasnim. Ne volim da kasnim! Opet, dan je bio isuviše kratak za sve ono što sam smislila da uradim. Možda će koncert kasniti, tešim se dok gledam u autobus koji mi je zbrisao ispred nosa. Nema šanse, Japanac je to, teško da će kasniti, razmišljam dok nervozno cupkam na stanici.

Dok slušam Dvoržakovu simfoniju op.95 (Iz Novog sveta) osećam kako sam srećna, opuštena i zahvalna što sam baš ovde. Toliko zadovoljstva i magije za samo 500 dinara! Zaista sam luda što češće ne idem na Kolarac! Lepo je videti i da ima dosta mladih ljudi. Možda nije sve otišlo dođavola, možda još ima nade, razmišljam dok trčim kući da se pakujem.

Vreme je za novu avanturu.

Istanbul zove!

Profesor, Poštovanje, Poštenje

Živorada Kovačevića sam srela na Fakultetu političkih nauka 2010. godine. Imali smo tu privilegiju, a i zadovoljstvo, da nam bude jedan od profesora na specijalističkim studijama. Iskreno, nisam znala puno o njemu tako da nisam ni bila svesna koliko imam sreće jer mi se pružila prilika da učim od tako velikog čoveka… Iz subote u subotu uživali smo u njegovim pričama i mogućnosti da o bliskoj istoriji saznajemo iz prve ruke.

Jedna od meni dražih priča, koju je podelio sa nama, je iz 1987. godine – kada je postao ambasador SFRJ u Vašingtonu. Po stupanju na dužnost, profesora Kovačevića, kao i ambasadore svih ostalih zemalja u SAD, na nekom seminaru je pozdravio veoma uticajni Henri Kisindžer – američki državni sekretar/političar/ambasador/nobelovac.

Pre nego što je počeo izlaganje izrazio je veliko zadovoljstvo što među prisutnima vidi i svog prijatelja Živorada Kovačevića. Svi su pogledali u profesora pitajući se čime je zaslužio takvu čast. Ubrzo su pristigle i ceduljice od ambasadora Nemačke, SSSR-a, kao i mnogih drugih, u kojima je stajao poziv da ih uskoro poseti.

Na pauzi između predavanja, ruski ambasador mu je prišao i upitao ga:

“Žiko, otkud to da te Kisindžer pozdravi?”

“Pa, on mi je bio profesor.” odgovorio je skromno kroz osmeh.

“Hm.. profesor… profesor…” nepoverljivo je promumlao ruski ambasador.

I zaista, u vreme kada je profesor Kovačević specijalizirao međunarodne odnose na Harvardu jedan od profesora mu je bio i čuveni Henri Kisindžer.

Kisindžer je i nakon završetka studija imao običaj da ostane u kontaktu sa svojim studentima i interesuje se o onome što im se dešava.

*Za neupućene još malo o profesoru Kovačeviću (preuzeto sa Vikipedije):

Rođen je u Jagodini 1930. godine. Završio je  Šestu mušku gimnaziju u Beogradu, a zatim i Visoku novinarsko-diplomatsku školu 1952. godine. Magistrirao je političke nauke 1961. godine na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji i specijalizovao međunarodne odnose na Harvardu 1963. godine.

U periodu 1974—1982. bio je gradonačelnik Beograda (u tom periodu izgrađeni su Sava centar i Hotel Interkontinental ), a potom i član Saveznog izvršnog veća i predsednik Komisije za odnose sa inostranstvom 1982—1986. Bio je ambasador SFRJ u Vašingtonu od 1987. do 1989. godne, odakle je opozvan zbog neslaganja sa politikom Slobodana Miloševića. Penzionisan je 1991. godine.

Nisam sigurna, ali mislim da je pre mesec dana objavljena vest da je naš aktuelni ambasador u Francuskoj organizovao zabavu koja se pretvorila u fijasko jer se veliki broj zvanica jednostavno nije pojavio. Jutros saznajem da se u poslednjih par godina, od kad smo dobili novu vlast, njih oko 700 okitilo fakultetskom diplomom(!?!) dok je oko 30 000 visoko obrazovanih ljudi napustilo zemlju…

…i nama nikad bolje…

…i mi nikad cenjeniji…

…i toliko…